Leonid Andrejev : JUDA ISKARIOTSKI

Ary Scheffer – The Kiss of Judas

Leonid Andrejev
izdanje Džepna knjiga BIGZ, 1975
Život Vasilija Fivejskog , ulomak

Nad celim životom Vasilija Fivejskog nadnosila se surova i zagonetna sudbina . Kao da je nosio na sebi nepoznato prokletstvo, od mladosti ga je pritiskalo teško breme tuge, bolesti i nesreće, i nikada na njegovom srcu nisu isceljivale rane koje su krvarile. Među ljudima bio je usamljen poput planete među planetama, i činilo se da ga je okruživao osobeni vazduh, ubistven i kužan, kao nevidljiv, prozračan oblak. Sin pokornog i strpljivog oca, provincijskog sveštenika, on je i sam bio strpljiv i pokoran, i dugo nije primećivao ovu zloslutnu i tajanstvenu predodređenost kojom su se sustizale nevolje na njegovoj ružnoj, razbarušenoj glavi. Brzo je padao i polako se dizao; ponovo padao i ponovo se polako dizao – i suvarak po suvarak, grumen po grumen vredno je gradio svoj trošni mravinjak pored velikog druma života. A kad je postao sveštenik, oženio se lepom devojkom i izrodio s njom sina i kćer, pomisli da je i u njegovom životu postalo sve lepo i postojano kao u drugih, i da će tako ostati zanavek. I hvalio je Boga, jer je verovao u njega ozbiljno i jednostavno: kao sveštenik i kao čovek nezlobive duše.

I desilo se to sedme godine njegovog mirnog života, u žarko julsko podne: pošla seoska deca na kupanje i s njima sin oca Vasilija, Takođe Vasilij i isti kao otac, crnoput i tih. I utopio se Vasilij. Mlada popadija koja je dotrčala na obalu sa svetom zauvek je upamtila jednostavnu i stravičnu sliku ljudske smrti, i otegnute, potmule otkucaje svog srca, kao da je svaki bio poslednji; i neobičnu prozračnost vazduha u kome su se kretale poznate, proste, ali sad izdvojene i od zemlje otrgnute ljudske pojave; i iskidanost tužnih govora, kada se svaka kazana reč zaokrugljuje u vazduhu i polako se topi sred novih reči koje se rađaju. I za ceo život oseti ona strah od jarkih sunčanih dana. Priviđaju joj se tada široka leđa obasjana suncem, bose noge koje čvrsto stoje usred izgaženih glavica kupusa, i ravnomerni zamasi nečeg jarkog, belog, na čijem se dnu gipko valjuška lagašno telo, strašno blisko, strašno daleko, i zanavek tuđe. I mnogo vremena kasnije, kad su Vasju sahranili i kad je trava izrasla na njegovom grobu, popadija je još uvek ponavljala molitvu svih nesrećnih majki: „Gospode, uzmi moj život, ali vrati moje dete!“

I ubrzo svi u kući oca Vasilija počeše da se boje jarkih letnjih dana kad suviše jarko sija sunce i kad neizdržljivo blešti njime užarena varljiva reka. Za takvih su dana, kad su svuda radosni ljudi, životinje i polja, svi ukućani oca Vasilija sa strahom gledali na popadiju, namerno glasno razgovarajući i smejući se, a ona je ustajala, lena i beživotna, gledala svima u oči uporno i čudno tako da su se svi klonili njenog pogleda, i mlitavo je tumarala po kući, pronalazeći nekakve stvari: ključeve, ili kašiku, ili čašu. Ukućani su se trudili da sve potrebne stvari stavljaju na vidno mesto, ali ona je nastavljala da traži i tražila je sve upornije, sve uznemirenije kako se sve više dizalo na nebu veselo, jarko sunce.Prilazila bi mužu, stavljala mu svoju hladnu ruku na rame i upitno ponavljala:
-Vasja! A Vasja?
-Šta, mila?-pokorno i beznadno bi odgovarao otac Vasilij i drhtavim, pocrnelim prstima, s crnim od zemlje, neodsečenim noktima popravljao bi njenu zamršenu kosu. Još je bila mlada i lepa, i na iznošenoj domaćoj muževljevoj mantiji njena ruka je izgledala kao od mramora: bela i teška. –Šta, mila? A možda bi čaja? Još ga nisi pila?
-Vasja, a Vasja? Ponavljala bi ona upitno, skidala s njegova ramena kao suvišnu i nepotrebnu ruku, i nastavljala da traži sve nestrpljivije, sve uznemirenije.

Iz kuće, obišavši sve nepospremljene sobe, odlazila bi u vrt, iz vrta u dvorište, pa opet u kuću, a sunce bi se dizalo sve više, i između drveća se moglo videti kako blešti tiha i topla reka. I korak po korak, čvrsto se držeći rukom za haljinu, sumorno se za popadijom vukla kćerčica Nastja, ozbiljna i mračna, kao da je i na njeno šestogodišnje srce već pala crna senka budućnosti. Brižljivo je ubrzavala svoje sitne koračiće da bi sustigla krupne, rasejane majčine korake i čežnjivo bi iskosa posmatrala vrt, poznat ali večito tajnovit i primamljiv-i njena slobodna ruka se pružala prema kiselom ogrozdu i neprimetno ga brala grebući se o oštre bodljice. I od tih bodljica oštrih kao igle, i od kiselog, hruskavog ogrozda bivalo joj je sve dosadnije i dobijala je volju da tuli poput napuštenog šteneta.

Kad bi se sunce diglo do zenita, popadija bi čvrsto zatvarala kapke na prozorima svoje sobe i u mraku se namrtvo opijala, crpući iz svake čaše oštru čežnju i bolno sećanje na izgubljenog sina. Plakala bi i pričala otegnutim, neprijatnim glasom, kakvim nevešti čatci čitaju tešku knjigu, pripovedala bi stalno jedno te isto, o tihom crnoputom dečaku koji je živeo, smejao se i umro; i u otegnutim, knjiškim, njenim rečima vaskrsavale bi njegove oči, i smešak, i starmali razuman govor. „Vasja-govorim mu-Vasja, zašto diraš macu? Ne treba da je diraš, rođeni. Bog naređuje da sve žalimo: i konjiće, i mace, i pilad. A on, mili, diže na mene svoje svetle očice i govori: -A zašto mačka ne žali ptičice? Eno, golubovi izlegli golubiće, a mačka golubove pojela, i ptičice stalno traže, traže mamicu.“

Pokorno i beznadno slušao ju je i otac Vasilij, a napolju, pod zatvorenim kapkom, u repuhu, čičku i gustoj koprivi sedela je na zemlji Nastja i sumorno se igrala s lutkama. A njena igra se uvek sastojala u tome što je lutka namerno nije slušala, a ona je kažnjavala: bolno joj je uvrtala ruke i noge i šibala je koprivom

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s